Zašto čovjeka privlače neka nepoznata, pusta mjesta, skoro bez života, ljepote za oko ili nekog drugog čulnog zadovoljstva, a uz to nepredvidiva, jako fizički zahtijevna i na kraju izuzetno opasna?
Nisam nikada saznao odgovor ali ga nisam ni tražio. Ostavljao sam razum po strani vođen nekim nagonom tim čudnim putevima uz, vjerujem, ogromnu Božiju pomoć jer drugog objašnjenja nemam.
Jedno vrijeme sam se, pored alpinizma, bavio speleologijom. Zalazio sam u nepoznate pećine, spuštao se u hladne i skoro uvek vlažne jame u nekvalitetnoj odeći i sa lošim lampama. Izlazio sam iz njih mokar, kaljav, često izgreban i pocepan. To je svet u kome vlada večita tama i tišina, gde ponekad zaiskri poneki kristal u kamenu obasjan svetlošću lampe i gde padajuće kapi odekuju poput varlamskih zvona. U nekim od njih nalazio sam oskudan pećinski nakit, mala jezerca, tragove od prethodnih posetilaca ili jata slepih miševa.
Ta ljubav je trajala nekoliko godina pa nestala, a završila se zbog nedostatka drugih speleologa sa kojima bih išao u pravi podzemni svet.
Pustinje su se u moj život uvukle neprimetno, kradom, noseći sa sobom neke tajne o kojima se malo pričalo jer sam malo ljudi sretao da su tragali za odgonetkom kvarteta: sunca, kamena, peska i zvezda.
Prva u koju sam kročio bila je Sahara. Odmah sam se sreo sa pitanjem bez odgovora: zašto su baš u pustinji premoćni faraoni gradili mistične pitamide?
Kasnije bih uviđao da to nije jedinstven primer i da su druge kulture i civilizacije upadale u pustinjske mreže ostavljajući dragocene, ponekad mistične, informacije pokolenjima.
Čovek u pustinji je okrenut samo sebi i zvezdama. Ima li neke korelacije između pustinjskog peska i zvezda? Uvek mi se činilo da ispod peska leže mnogo veće tajne nego u dubinama okeana. U potrazi za nekim skrivenim biblijskim mestima, satima sam hodao sa prijateljem Milivojem, kozijim stazama Judejske pustinje.
Stigavši do visokih zidina manastira Svetog Save Osvećenog, čekalo nas je neprijatno iznenađenje: kapija manastira je bila zaključana.
Uporno smo lupali i dovikivali ali odgovora nije bilo. Neraspoloženi, dugo smo ćutali utopljeni svako u svoje misli kad nas prekinu nerazumljiv glas iza teške drvene kapije. Milivoje skoči, priđe kapiji i poče na grčom jeziku da razgovara sa neznancem sa druge strane. Nakon lupkanja, a potom i škripe teških vrata provirio je starac u monaškoj rizi. Pozvao nas je unutra da bi u gostoprimnici na sto izneo bokal, tacnu sa desetak usoljenih maslinki i na kockice iseckanu lepinjicu, malo veću od dlana. Bio je to njihov svakodnevni obrok.
Krstario sam i spavao u Sinajskoj pustinji, praćen nestašicom hrane i vode, poput lutajućih sinova Izraela, predvođenih Mojsijem.
Nailazio sam na nimalo miroljubiva beduinska plemenasa primitivnim naseljima u kojima su najčešće bili samo žene i deca. Ne čudi me što je baš u pustinji, planina (Sinaj) progovorila, obznanivši deset zapovesti koje će Mojsije uklesati na ploče a potom ih staviti u Zavetni kovčeg od bagrema istesan i zlatom optočen. U pustinjskoj pećini Hira će, vekovima kasnije, muslimanskog proroka Muhameda posetiti anđeo Gabrijel ili Gavrilo, preneti mu prve ajete, što će biti početak islama.
Posetio sam i Patagoniju u Argentini dok mi je puno zanimljivija i izazovnija pustinja Dašt-e Lut, odnosno Prazna pustinja, čije ime skoro uvek zaboravim. To je slana pustinja koja se nalazi u Iranu pored zanimljivog, prastarog grada Jazd. Na površini peska ove pustinje, NASA-ini precizni instrumenti su izmerili najvišu temperaturu na kopnu naše planete od 70,7°C .
Vrelinu pustinje doživeo sam hodajući sa praznim bocama popijene dobro ugrejane vode, u potrazi za zoroastetskim svetilištem ukleštenim visoko u rascepu stenu. Radost koju sam osetio otvorivši otključana vrata hrama iza kojih ugledah sveštenika u molitvi, nadvladana je još većim zadovoljstvom ispijanja tri povelike šolje hladne izvorske vode koja je u kapima padala sa visine u manji bazen u centru hrama.
Po izvoru, odnosno kapanju vode, jedinom zvuku koji je odjekivao skoro uvek praznim svetilištem, hram je dobio ime “Čak-Čak” (kap-kap). Držeći u ruci metalnu šolju punu hladne izvorske vode, slušao sam sveštenika dok je pričao o Zaratustri, često pokazujući na tri plamena koja, kako kaže, neprekidno gore više od 700 godina. Govorio je o zoroastrizmu, glavnoj religiji nekada moćnog persijskog carstva, ukradenim simbolima koje sam gledao u porušenom Persopolisu, iskazivao je žaljenje što umire prva monoteistička religija i što je u Iranu ostalo samo oko 20.000 Zaratrustinih sledbenika.
Buda je rođen u Lambiniju u sadašnjem Nepalu, kraju prepunom zelenila i vode, u bogatoj plemićkoj porodici, ali je u 29-toj godini otišao u šumu da, samujući, u strogom asketskom životu, traga za smislom postojanja. Za šest godina lutanja stigao je čak do pustinje Tar, daleko i od Nepala i od Utar Pradeža, da bi sa spoznajom blaženstva, stigao do Sarnata gde će održati prvu propoved (meni je bilo potrebno 60 godina da dođem do Nepala i Sarnata). Ne znam da li je Tar pustinja uticala na Budu u spoznaji smisla života ali je zanimljivo da ga je nekom silom privukla sebi.
Kada je čovek usmljen između pustinjskog peska i zvezda ili između izvora i pustinjskog peska otvaraju mu se neka nepoznata čula, nove dimenzije, spoznaje i misli koje bistre um u donose smirenje.
Foto: Privatna Arhiva
U Gobi sam krenuo sa nekim posebnim nadahnućem, željom davno rođenom u mašti koja je godinama tavorila na policama snova čekajući na svoje ostvarenje. Posle prijatno prespavane noći na ivici pustinje gde se retka trava provlači kroz skorašnje nanose peska, jer se Gobi neprestano širi, u rano jutro krenuli smo, Sajna (naša mongolska prijateljica), Vesna i ja na dvogrbim, baktrijskim kamilama u Hongor, po mnogima najzanimljiviji deo Gobi pustinje. Laganim hodom mirnih, zbog peščanih oluja međusobno povezanih, kamila ušli smo u pustinju boje meda. Prijatna toplina ranih sunčevih zraka koja se osećala čak i kroz jaknu vrlo brzo je prelazila u toplotu koja nas je naterala da zaustavimo naš mali karavan i svučemo višak gardarobe. Prolazeći pored lobanje od verovatno zalutalog jaka, uz osmeh dobacujem Vesni:
– Šta kaže Andrić u Znakovima pored puta?
Nedugo potom, primećujemo da kopite kamila počinju dublje da tonu u pesak što je znak da one dalje ne smeju ići i da ih moramo sjahati. Usledila je pauza za vodu, neke griclalice i fotografisanje. Na vruć pesak nije bilo moguće sesti. Rukama odgrnuh prvih desetak centimetara vrelog peska oblikujući “fotelju” za svakoga od nas.
Zagledan u daljinu osetio sam da želim nešto više: da odem u srce ove pustinje, da je prepešačim, da je celu upoznam… Ne obraćajući pažnji na Vesnu i Sajnu od kojih je dopirao smeh dok uživaju u ćaskanju, poput dece koja se igraju sa peskom, uzimajući ranac i fotoaparat, saopštih im da idem da se prošetam i da neću daleko.
Foto: Privatna Arhiva
Izađoh na jednu visočiju dinu, potom pokušavajući i na drugu, ali ne uspeh jer su mi noge tonule skoro do kolena. Sa treće sam, uz čuđenje, posmatrao različite boje peska.
Spustih se u dolinu da bih išao do naredne. Pravio sam malu pauzu za vodu i odmor zbog napornog hodanja po pokretnom pesku ali i da bih sačekao da se smiri vetar koji je, uz zvižduke, podizao male oblake prašine.
Već dugo sam slušao povremene melodije stvarane od vrtložnog vetra i laganog peska čija se zrnca lako podižu u velikim količinama, sudarajući se u visini i shvatio sam zašto ovu pustinju zovu i Pevajuća pustinja. Utopljen u tu jedinstvenu muziku, strpljivo sam posmatrao, nedaleko od mene, kako pod malo jačim vetrom, nestaje jedna dina, menjajući svoj oblik a nešto dalje stvara se druga.
Slučajnim pogledom na korak iznad mene uočih nekoliko različitih tragova verovatno insekata ili gmizavaca koju su projurili i nestali u pesku. Naglo sam skočio, ne zbog peska koji me je polako zasipao, nego refleksno jer sam se setio mističnog Mongolskog crva smrti, koji živi samo u pustinji Gobi. Taj crv, jako crvene boje, ubijao je ljude ili životinje izbacujući smrtonosni otrov na daljinu.
Nije samo otrovom ubijao nego i nekim čudnim elektricitetom ili su jednostavno ljudi umirali od straha kada bi ga videli. Zbunjen saznanjem da i u ovako surovim uslovima ima života nastavio sam koračati, izbegavajući penjanje na peščane dine. Gobi je jedno od najsušnijih mesta na planeti ali njena surovost se ogleda u velikom rasponu između najniže i najviše temperature.
Foto: Privatna Arhiva
Usled prodora hladnog talasa iz Sibira temperature se znaju spustiti i do -40°C, dok u letnjim vrelim danima dostižu i do +50°C .
U maštu mi dolaze dugi karavani na Putu svile sa pretovarenim Baktrijskim kamilama kako se lagano vuku kroz ovu nemilosrdnu pustinju. Jednim delom Put svile prolazi kroz Gobi a te kamile su jedino mogle prenositi teret preko pustinje, uprkos surovoj klimi, ne pijući vodu po dvadeset dana.
Danas ih je ostalo jako malo ali se nadam da će se napraviti neki plan za zaštitu tako plemenitih a ugroženih životinja kao što je učinjeno sa Prževalski divljim konjima. Usred razmišljanja o karavanima i kamilama, pažnju mi je privuklo, nešto udaljenije, peščano brdo, visočije od drugh. Sporim usponom po stabilnim pesku, krenuo sam s namerom da i pored vreline i teškog disanja, ne pravim pauzu do samog vrha. Brojeći gutljaje i količinu preostale vode, posmatrao sam po horizontu razbacane dine kako plešu na vrućem vazduhu a potom sam ugledao u dolini malo drvo okruženo ostacima drugih osušenih pre godinu-dve, koji su provirivali iz nanosa peska. Sjurio sam bez daha da se uverim da li je stvarno drvo ili priviđenje.
–Drvooo!!! – oteo mi se glas usled velikog iznenađenja, kao da sam još nekog hteo da obavestim u praznoj pustinji. Zbunjen i radostan, postideo sam se, mada nikoga nije bilo osim male breze sa zelenim lišćem i nekoliko grana koje su štrčale iz peska. Ozaren poput deteta pred neočekivano dobijenom igračkom, zbacio sam ranac, bezuspešno pokušavajući da je izvučem iz peska. Tamo gde je poraslo drvo, mora biti vode, a voda je preduslov za svaki život.
Foto: Privatna Arhiva
Znao sam da je ova pustinja najveće i najznačajnije nalazište fosila dinosaurusa na svetu, starih oko stotinu miliona godina. U njoj je pronađeno preko 80 različitih rodova dinosaurusa zajedno sa drugim fosilima retkih kičmenjaka i jedinstven pronalazak jaja dinosaurusa čime je rešena velika enigma biologa: da li su rađali žive mlade ili se izlegali iz jaja.
Obišao sam nekoliko puta oko suvog drveta poput zveri oko nepomičnog plena, tragajući za znakovima u pesku a potom sam krenuo rukama da razgrćem pesak, kopajući sve dublje. Pretpostavljao sam da su tu gde ima vode, nekada davno dolazili dinosaurusi na pojilo ili su u zasedi vrebali svoju lovinu pre nego i sami postanu žrtva.
Svakim zahvatom ruku očekivao sam da ću zapeti za pršljen, rebro, vilicu ili barem zub fosila dinosaurusa. Kopajući sve dublje pesak se delimično vraćao u jamu , čineći moj trud sizifovskim ali mi misli nisu bile usmerene ka tome nego o imenu dinosaurusa za kojim tragam.
Slobodanosaurus – ne, previse bi bilo dugo ime za svetske enciklopedije… Slobodaurus – to je već bolje, malo je kraće, zgodnije za izgovor… Slobodanus – uuu, ovo je još bolje… Slobotaur – možda je i ovo ime dobro, bez obzira što je u njemu samo skraćeno moje ime.
U kratkoj pauzi kopanja, pristigla senka od malo udaljenije dine me opomenu na izgubljeni osećaj za vreme.
Okrećući se oko sebe, spoznadoh da nema onog visokog peščanog brda sa kog sam strčao, niti vidim svoje dolazeće tragove u pesku. Iskočio sam iz iskopane rupe, ne obraćajući pažnju na pesak koji se zarušavao i skoro trčeći napravio veći krug penjući se po dinama, u nadi da ću ugledati trag kojim sam došao. Nije ga bilo.
Svi pokušaji da se orjentišem, da saznam odakle sam došao, bili su uzaludni.
Foto: Privatna Arhiva
Na horizontu se sunce spuštalo u pojas sive izmaglice. Zraci nisu više bili vreli, mada su senke bile još oštre. Pokušaji da se setim jutarnjeg položaja sunca pri ulasku u pustinju su stvarali veću rasejanost.
Znao sam da moram brzo krenuti ali nisam znao u kom pravcu. Strčao sam do ranca i, bacivši poslednji pogled na iskopanu jamu, krenuo dolinom koja se provlačila između dina.
Misli, poput odbjeglog roja pčela, haotično su lutale glavom. Odlučio sam da ne idem prema suncu, jer će mi smetati očima, a ni suprotno od sunca jer ću sebi praviti senku, nego ću ići tako da mi sunce bude 45° levo od mene i da moram ići pravo bez obzira na dine i stabilnost peska.
Već odavno sam ostao bez vode a skramu koja se skupila na jeziku uzalud sam pokušavao maramom skinuti.
Poslednjim tragovima zaostale energije pokretao sam noge koje dugo nisam osećao. Sunce je zašlo. Nije bilo više senki ali se još nije bio spustio mrak. Gubio sam nadu da ću izaći iz ove pustinje.
Bacao sam noge ispred sebe, često posrćući ili padajući pri nailasku na mekan pesak. Pauza od nekoliko sekundi, pa ponovo napred. U daljini koja nestaje u tami, priviđala mi se krošnja drveta. Pokušavao sam izoštriti pogled ali bezuspešno. Čak ni obrisanim naočarima nisam mogao jasno da vidim. Izvadio sam iz ranca fotoaparat, zumirao do kraja sa 300mm objektivom, praveći par snimaka, da bih ih potom uvećao na displeju. Nisam bio siguran ali sam verovao da je na snimku bilo drvo sa većom krošnjom.
Odlučio sam: menjam do sada zadati smer i krećem prema drvetu. Kroz borbu mraka i pogleda koja neprestano traje, ne primetih da su dine sve ravnije i niže, da polako nestaju i prelaze u ogromnu stepu. Bezbrižnije sam išao po rubu stepe, jedva vidljivom stazom koju su napravile životinje, verovatno hodajući do pojila, ili je to bila samo moja želja. Skoro u mraku primećujem Vesnu, Sajinu i tri kamile. Svi osećaji kao po diktatu nestaju. Ne umem da povežem reči kritike koje su mi upućene u neku smislenu celinu, samo se ljuljkajući na sporoj dvogrboj kamlili, prisećam kako sam bio blizu toga da zauvek ostanem u pesku Gobija. Pitam se, premoren i uljuljkan ravnim kamiljim hodom: da li bi poslije nekoliko miliona godina neki znatiželjni ljudi pronašli fosile nekog Slobodana i kakvo bi mu ime dali? Slobotaur? Slobodanurus?… Neka, neka, neka se i oni muče oko imena.
Nije lako čoveku u pustinji, ali pustinji u čoveku ne pomažu ni zvezde ni hladni izvori.
