Godišnjica NATO agresije na Srbiju uvijek budi pomiješana osjećanja – bol, ponos i sjećanje na nevjerovatno jedinstvo naroda. Dok su sirene zavijale, a nebo nad Srbijom gorjelo, postojala je grupa umjetnika koja je odbila da se povuče u tišinu. Među najhrabrijima bio je Ivan Gavrilović, koji je sa metom na grudima, zajedno sa kolegama, držao moral narodu na trgovima i mostovima. Za redakciju Alo se prisjetio tog vremena.
– Bili smo svi u nekom “zbunu”. Nismo verovali da će se to uopšte desiti. A onda, kad je krenulo, prvo se javilo to neverovanje, pa onda bunt. Narod je počeo da se okuplja, ljudi u početku nisu ni bili svesni opasnosti. Počeli su oni mitinzi u centru Beograda, kod “Konja” (Trg republike), gde se skupljalo po 50-60 hiljada ljudi. Mi koji smo tada živeli ovde i koji smo do tada lepo zarađivali od tog naroda, smatrali smo da moramo biti tu sa ljudima. Svi smo stavili one “target” mete i bili učesnici u svojevrsnom duhovnom otporu toj invaziji, koja je bila neverovatna za kraj 20. veka. Sada kad pogledaš – Klinton u haljinici (aluzija na aferu sa Monikom Levinski), a gađaju nas! Kao onaj snimak sa Epstinom što se pominje… puštaju Tomahavke, a on u haljinici. Strašno.
Da li je uopšte postojala želja za pjesmom u tim trenucima?
– Da, postojala je. Pojavio se neki prkos. Prvo ide razočaranje, pa “bedak”, a onda se pojavi taj naš čuveni inat. Iz inata smo pevali! To ushićenje je trajalo sigurno dva-tri meseca. Kasnije su se koncerti prebacili na mostove, to se zvalo “Odbrana mostova”. Oni su bacali one letke iz aviona, a mi smo namerno organizovali koncerte jer nije bilo potrebe da se ruše mostovi, to nisu bili vojni objekti. Kad vidiš sve te ljude tamo, ponos ti ne dozvoljava da ne odeš i ti. Danas to nekom zvuči kao primoravanje, ali niko nas nije terao, svi smo sami dolazili na koncerte. Narod izađe iz atomskih skloništa na sat vremena da nas odslušaju, da deci malo skrenemo misli, i onda se vrate unutra – rekao je Ivan i konstatovao da mu nije bilo svejedno dok peva narodu:
– Doživeo sam strah u jednom momentu. Ne znam koji je bio dan, možda deseti ili petnaesti. U toku koncerta je krenula protivvazdušna odbrana. Gledao sam u nebo, izgledalo je kao vatromet, nismo odmah shvatili šta je. Kad su nam rekli da bežimo, jedva smo izvukli živu glavu. Imali smo baš blizak susret sa gelerima. Sećam se, vraćali smo se jednom iz Kragujevca, pokojni Toni Montana, ja, Gala i Zorana Pavić. Svi zajedno u kombiju. Postojala je neka prečica preko Straževice, a oni su baš tada gađali to brdo onim “krmačama” (velikim bombama). Danas kad pričaš, zvuči kao film, ali tada je bilo jezivo. Krenemo mi tom prečicom ka Banjici i kreće bombardovanje. Vojska viče na nas: “Gasite svetla, vraćajte se, okrećite!”.
– U manjim mestima je bilo još nesigurnije. Beograd je bio “pokriven”, ali u manjim mestima su ljudi stradali kao kolateralna šteta. Dođemo u neko mesto, oni izađu iz atomskih skloništa na sat vremena da nas odslušaju, da deci malo skrenemo misli, i onda se vrate unutra. Nismo tada razmišljali logično – ideš, pa šta ti Bog da – rekao je Gavrilović za Alo.
