„Ja kad čujem ‘Samo u snu ljubav postoji za nas’, ili ‘Noćas sam sanjao ja i Divac Rade’, ili ‘Ajkulo sa muškim likom’, ili ‘Baš je dobar čoček, ili ’dvesta na sat’…“ nabraja Đorđe Čvarkov u Državnom poslu i dodaje: „meni odmah proradi uslovni refleks“.
Ali o kakvom refleksu je zapravo reč?
Razočaraće mnoge koji danas romantizuju devedesete, muziku tog vremena i zaboravljaju kako je život u tom periodu zaista izgledao.
Nema novca, nema benzina, nema struje, nema osnovnih proizvoda u prodavnicama – a kada i naiđeš na nešto, na policama stoji ofucano sobno cvijeće, tu i tamo pokoja konzerva, kao neki čudan znak da život još uvijek postoji.
Autobusi voze na sa, dva, a gužve u njima mogle bi da pariraju najprometnijim autoprevoznicima u Indiji.
Nema cigara, nema ničega.
I sve to dok pokušavaš da vodiš koliko-toliko normalan život, da studiraš, radiš, ili da, jednostavno, preživiš dan.
I tu se javlja uslovni refleks – onaj stari Pavlovljev signal: čuješ hit iz devedesetih i odmah ti pred očima iskrsne red za hljeb ili mlijeko, razmišljaš kako ćeš uopšte da stigneš do radnje, a jogurt? Misaona imenica.
Taj refleks pogađa sve koji su tada bili mladi i pokušavali da žive u svijetu koji je, iako pun muzike i televizije, bio apsolutno oskudan i nepredvidiv.
